Pjesme Frana Galovića koje će vas opustiti

Najljepša poezija – Fran Galović

U ovoj objavi možete pročitati najljepše pjesme Frana Galovića koje će vas sigurno opustiti i natjerati na razmišljanje. Ukratko, Fran Galović je bio hrvatski književnik. Ako vas zanima, možete pročitati neke lijepe pjesme Dragutina Domjanića.

Najljepše pjesme Frana Galovića

Zrcalo

Na dnu sive ploče tajna moć se skriva,
Hiljadu se zraka u njoj smjelo jati.
Sunce, noć i mrak će u njoj carevati;
Na dnu glatke tajne žar ljepote sniva.

Često moje čelo u tom sjaju siva
Stakla kao gvožđem okovano pati.
Svaki pogled valja ovdje da se plati
Jednim gorkim bolom, krvlju srca živa.

Na glatkom dnu je sjen crvotočina
I divnog neba posmijeh i cvijetak
I pakla zvuk i suza božjeg sina

I sviju stvari kraj i vas početak.
Sve prolazi u nekom čudu tajnom
I govori i zbori zadnjom tajnom.
Autor: Fran Galović

Stari grad

Za onem bregom stari grad stoji:
“I on, koj otpre sâm železne vrata,
V podrumu bode našel bednje tri,
Do vrha pone kufra, srebra, zlata…”

To pripovest je stara; kulko pot
Ja čul sem za njo i veruval jesem
I spravlal sem se na daleki pot
I mislil iti tam, al išel nesem.

Pramalet dok je i nebeski lok
Pon zvezdi dok se tam nad bregom kresi,
Tak jezero me vleče otod rok:
O grad, moj grad, kak lep i čuden jesi!

Med zlatom, znam, da ja bi našel njo,
Princezo, koja spi, nit se ne krene,
Al znam, da strašno je daleko to,
I nikadar da onde ne bo mene.
Autor: Fran Galović

Najbolja poezija

Pred večer

Čez pola idem čisto sâm,
A trava je vužgana,
I šuma je pospana, –
Ja moram brže biti tam…

Tam, gde se bregi zelene,
Vu mesečine mlačne
I sive i oblačne,
Tam najdem srečo: ništ i se…

NE PROPUSTI  Priče o lažima: Hemingwayeva mudrost

Čez pole to i šumo to,
Ja ne znam, je li zidem,
I zato idem, idem,
A pot je dog i dogši bo…

Crni se mrak i strah v šume
Za sakem drevom čaka,
A mene žela jaka
Se dale vleče kraj seče –

Tam gore, gde je niš i se,
Gde sen mi proži roke,
Globoke i visoke,
Od mirni zvezdi čez granje!
Autor: Fran Galović

Plavo nebo

Na prislonjo pred podrum smo seli,
Kraj nas je pijar pon,
Škrilake smo na travo si deli –
Zvoni čez brege zvon.

Mi molimo na polne tu Boga,
A z breskvi cvet curi,
Leti kraj granja pozlačenoga,
Na vetru se beli.

Čkomimo… i tak lepo i leko
I nebo je i se…
I mislimo na nekaj daleko,
A zvoni zvone…
Autor: Fran Galović

Nezaboravne pjesme Frana Galovića

Opsjena

Ja ljubio sam nekoć silno vas
U predvečerje kad ste doći znali,
U zagrljaju divljem zadrhtali,
I kad vam plavi rasuo se vlas.

To najljepši je mladosti mi čas.
I rastasmo se. – Odnijeli vas vali
Života nekud. – Jeste l’ zaplakali,
Kad naše sreće čuste mrtvi glas? –

Ja čuvam još i danas suhi cvijet
U nekoj staroj knjizi, – dar to vaš je bio.
Ja odavna bih sve to zaboravio,

Tek slučajno ga nađoh, i sve mi dušom prođe:
Ta u što naša ljubav? Na moje usne dođe –
Sujet za posve običan sonet!
Autor: Fran Galović

O ponoći…

O ponoći, u tijesnome sokaku,
Uz tmurno svjetlo i uz očaj bola,
Kroz mukli tutanj vidjeh crna kola –
O ponoći, u žalosnome mraku…

Ja znam ih dobro. Tako večer svaku
Iz bolesnog, sirotinjskoga dola
Za mojim tragom idu, dogod gola
I pjana gori strast kroz ponoć mlaku.

NE PROPUSTI  Poezija online da vas opuste stihovi poznatih autora

U tami voze moju mrtvu dragu –
Bez koprene, u cvijeću, divnu, nagu,
Ko u mladosti davnoj! – Sad će saći

Na grobište… i ja je neću naći…
– Već nestadoše. – Sni noćni svi se mrače,
To mjesečina za mojom dragom plače…
Autor: Fran Galović

Dobra poezija

Mojemu ocu

Ja tebe dajem ove pjesme moje,
To najlepši je i jedini dar,
Kaj znam i morem dati; primli bar
To zadnje cvetje domovine svoje.

Govoril jesi navek, da je samo
Vu goricaj živlenja pravi raj,
Koj nigdar već ne dojde nam nazaj;
Mi iščemo ga, – ali – kaj mi znamo?!

Spred naše kleti ovo cvetje za te
Ja nabral jesem i vu pesme zvil,
Tam gore dok sam s tebom samem bil
I gledel, kak so dalko zvezde zlate.

Ti razmel bodeš ove drage glase
I v srcu ti bo teško, ja to znam,
I ti si, kak i ja, tak strašno sâm,
Ti z menom skupa čakaš stare čase.
Autor: Fran Galović

Mesečina

Zažaren je zišel, krvav i crlen,
I visi nad golom šumom,
A oblak se prožil po nebu zelen,
Se niže se spušča k bregom.

Odnekod na vetru doletel je glas
I otišel nekam čez noč…
Mi ne znamo… on je to čakal na nas
I rekel je zbogom plačoč…

Vele, dok je mesec krvav i crlen,
Da smrt se sprehađa s kosom…
Gle, kak nas gledi čez te oblak zelen
I visi nad golom šumom.
Autor: Fran Galović

Koje su vama najbolje pjesme Frana Galovića u ovoj objavi? Možete nam reći u komentarima i navesti još neke lijepe stihove poezije. Zahvaljujemo unaprijed!

Možda će vas zanimati i ovo:

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.