U ovoj objavi možete pročitati najljepše pjesme Milana Rakića koje će vas sigurno opustiti i natjerati na razmišljanje. Ukratko, Milan Rakić bio je srpski pjesnik-diplomat i akademik. Ako vas zanima, možete pročitati neke lijepe pjesme Jovana Jovanovića Zmaja.
Najljepše pjesme Milana Rakića
Tuga
U vedroj noći, pokraj mene,
Čuje se časom vapaj tajni
Ko uzdah cele vaseljene,
Patnički uzvik, krik očajni.
Čas neosetno, tiho struji
Ko jedan trepet tužnih žica,
Čas strahovito kobno huji
Ko jato crnih zloslutnica.
Ko tuži tako? Živi ljudi?
Il’ moja ljubav, jadi stari?
Il tuđe nade, tuđe žudi?
O, šta to mari, šta to mari!
Ja plačem kad i drugi strada,
Kad tuđa sreća ko cvet vene,
Za mene nema tućih jada:
Što boli drugog, boli mene.
Plači mi, dušo, kad u nama
Još ima suza da se redom
Prospu nad tuđim nesrećama
I neiscrpnom našom bedom!
O, kake slasti, da se rida
Bezumno, silno! Da se grca,
I mučenički život kida
Pri svakom kucnju bednog srca,
U očajanju, u samoći
Međ’ jorgovanom i jasminom,
U zagrljaju vedre noći,
Pod dobroćudnom mesečinom!
Autor: Milan Rakić
Najbolja poezija
Rosa pada
Nebo je sivo, mesec bled,
Tišina svuda, mir,
Ne šumi sad platana red,
I ne žubori vir.
O, čudna noć; o, čudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni dršće duh.
Osetim katkad tajni let
Kroz noć, dok ćuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir,
To rosa, tiho kao sen,
Pada na list i cvet,
I blaga noć za jedan tren
Osveži ceo svet.
I ja osećam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nežni, viti vlat
Moj bolni dršće duh,
Da to u tami neki bog,
Nad svetom koji mre,
Iz bolećiva srca svog
Proliva suze te…
Autor: Milan Rakić
Nezaboravne pjesme Milana Rakića
Orhideja
Kad sam te vido kraj mirisiih leja,
U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda,
S viticama gustim, s velom, i, ko zvezda,
Na belom šeširu crna orhideja,
Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne,
Šaptao je čežnju kroz mirisne grane,
Dok poslednja rumen na zapadu gasne,
I mir, mir svečani pada na sve strane.
Ja za tobom iđah, i u jednom mahu,
Slušajući tice i talase rečne,
Ja osetih silno, u pobožnu strahu,
Da je najzad došo čas ljubavi večne,
Čas ljubavi prave, željene, i čedne,
I sve što u duši mojoj beše časno,
I dobro i nežno, ispod kore ledne
Prenu se i živnu i zaklikta glasno.
Ali ti ne rekoh ni „silno te ljubim“,
Niti „dušo“, niti „oči moje sjajne“,
Niti praznom rečju i pokretom grubim
Zbrisah čedne draži nekazane tajne.
Jer, ko snežna lava, u istome času
Survaše se na me bol, tuga, i strava,
Tajna strava koja u trenutku zasu
Klice nove nade i života prava.
I u čudnom strahu ja se pitah tada
Kakvo sudba sprema ispaštanje veće,
I koliko treba nevolja i jada
Da okajem ovaj čas nenadne sreće!
I ne videh ništa. Ni daleke gore
Zabrađene tankim velom magle plave,
Ni ritove mnoge što spokojno gore
Kraj obala mirnih nepomične Save.
Ti prođe. – Uz pesmu sakrivenih gnezda,
I tajanstven šumor žbunova i leja,
Predznak duge bede, kao kobna zvezda
Dizala se zlobna, crna orhideja.
Autor: Milan Rakić
Dobra poezija
Lepota
Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijednog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.
Znam te tako dobro: u rastanka čase
Ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
Znam kada će suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se duša miloštom preliva,
A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako čudno druga,
I nikada slična jučeranjoj ženi.
Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom, i bojom.
– Oh, budi jedanput ko i druge žene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!…
Autor: Milan Rakić
Koje su vama najbolje pjesme Milana Rakića? Možete nam reći u komentarima i navesti još neke lijepe stihove poezije. Zahvaljujemo unaprijed!
